Na Banjici se za dres ide na tribinu, u Kruševcu je "na snazi" prekid prodajnih aktivnosti, trećina se ne javlja, u Surdulici prodaju sve sem dresa...
Ako se kojim slučajem nađete u nekom od evropskih gradova, velika je verovatnoća da će vam tokom lagane šetnje pred očima, pre ili kasnije "izleteti" prodavnica suvenira fudbalskog ili košarkaškog kluba koji predstavlja taj grad. Baš zato sam i pokušao da tokom reprezentativne pauze, u vreme dok je sva pažnja ljubitelja fudbala usmerena na Ligu nacija, sakupim, u svojstvu prosečnog navijača i kolekcionara, sve fudbalske dresove klubova iz Superlige Srbije. Iz hobija.
I kako putovanje od "hiljadu milja" počinje prvim korakom, posle napravljenog spiska učesnika Superlige, čijih 16 članova, verujem, da malo ko ume naizust da nabroji, avantura od Subotice, preko Bačke i Lučana, Beograda, Kruševca, Niša i Surdulice je mogla da počne.
Naravno, potpuno sam bio svestan da nemam posla sa jednom Barselonom, Bajernom iz Minhena, Juventusom i ostalim klubovima "velike petice" koji na dobrom marketingu, prodaji dresova i suvenira iz svojih redovnih i onlajn "šopova" zarađuju milione evra na godišnjem nivou.
Dres Barselone koji možete kupiti ili poručiti na hiljadu načina; Foto: Telegraf
Ali, nisam ni očekivao da ću morati da zovem manufakture koje šiju dresove, idem na tribinu i porazgovaram sa navijačima koji "decenijama prate klub", i raspitujem se "ima li negde koji komad viška" ....ali to je samo početak.
Dres ovogodišnjeg učesnika Lige šampiona Crvene zvezde najlakše je pazariti. Može da se kupi za oko 64 evra, a ako niste iz Beograda, na usluzi je zvanični sajt i link do šopa, što je za svaku pohvalu. Ipak, "upada u oči" samo strana valuta plaćanja, ali s obzirom da je mogućnost poručivanja otvorena i van granica zemlje, može se razumeti.
Sa druge strane, slična je situacija i sa crno-belima. Doduše moraćete malo da se pomučite kako biste došli do onlajn prodavnice jer na zvaničnom sajtu ne postoji pregledan link koji vodi do nje. Ipak, uz malo guglanja, dres crno-belih iz aktuelne sezone je vaš za 7.000 dinara.
Zanimljivo je da sve i da sam hteo, kasnije će se ispostaviti, ne bih uspeo da sakupim ni dresove beogradskih klubova. Večiti su bili "lak plen" i uspešno obavljen zadatak, a početni entuzijazam opao je čim sam kontaktirao Čukarički.
- Teško u ovom trenutku. Nemamo radnju, nemamo internet šop, nemamo suvenire. Ne znam kako bih u ovom trenutko mogao da vam pomognem - odgovorio mi je glas jednog od zaposlenih među "Brđanima".
Na pitanje, može li nešto "ispod ruke" da se "sredi" za vatrenog navijača "sa brda", dobio sam odsečan i profesionalan odgovor.
- Gospodine, nemamo zvanični kanal za prodaju. Prema dresovima koje imamo i koje koristimo, kao i prema ostaloj opremi ophodimo se domaćinski. Ništa ispod ruke, time se ne bavimo.
Dresove Zemuna i Čukaričkog je skoro nemoguće kupiti;
Sa ne mnogo više uspeha usledili su pozivi drugim klubovima u glavnom gradu, a za razliku od Voždovca gde niko nije odgovarao na poziv za dodatno objašnjenje, a koji ostavlja mogućnost kupovine u tržnom centru na stadionu po ceni od 3.300 dinara, i Zemuna gde je telefon zvonio, i zvonio...bez odgovora, na Banjici sam imao nešto više sreće.
- Žao mi je, mi nemamo šop i nemamo mogućnost prodaje rekvizita - odgovorila je ljubazna dama iz FK Rad, koja je na moje insistiranje da kao veliki kolekcionar želim da dođem do dresa, dodala:
- Idite na tribinu i zamolite nekog od navijača da vam ustupi svoj dres, to je jedini način - bio je odgovor koji me je, blago rečeno šokirao.
Viška dresova namenjenih slobodnoj prodaji uglavnom nema;
Pokušao sam da zamislim navijača Juventusa, po potpisu Ronalda, kako mora po tribini da "žicka" dres. Nezamislivo.
Glavno je pitanje, kako klubovi u Srbiji misle da stvore i prošire bazu navijača, privuku publiku na stadione i prodaju karte ako se ne bave promocijom i stvaranjem brenda koji, za početak imaju i koji im je ispred nosa, a zove se fudbalski klub.
Fudbal se danas ne igra samo zbog pobede. Igrači se kupuju i prodaju, baš kao i dresovi, olovke, šalovi, kape, šolje i sve ostalo što, recimo, možete naći u šopu nemačkih drugoligaša Bohuma i Fortune, trećeligaša Karlsruea ili bilo kog tima Serije B, Segunde i ostalih.
Znimljivo je da su i države sa mnogo slabijim ligama poput Češke, Slovačke, skandinavskih zemalja shvatile značaj promocije kluba na ovaj način. Pravim navijačima, deo kulture je da svake sezone podršku timu za koji navijaju pruže kroz kupovinu godišnje karte, ali i novog dresa, barem.
Ne računajući dva najveća kluba u Srbiji, Crvenu zvezdu i Partizan koji imaju svoje zvanične prodavnice, i ostavljaju mogućnost kupovine preko sajta, mučenje se nastavilo i sa klubovima van glavnog grada.
Jedan od najvećih klubova, svakako, je i Vojvodina, čiji dres sam pokušao da poručim preko sajta i telefonom. Na žalost opcija onlajn kupovine ne postoji, dok se na telefon danima niko nije javljao.
Na žalost, isto sam se proveo i kod Proletera čiji zvanični telefon je zvonio bez odgovora. Ipak, poziv upućen FK Bačka dao je važne odgovore. Pomerio sam se sa "mrtve tačke".
Glavni utisak kada pokušate da stupite u kontakt sa nekim u ovom klubu jeste ljubazna Ksenija. Uvek se javi i odgovori na poziv. Kada je čula za moj prohtev, prvo se izvinila jer njen mali klub nema zvaničnu prodavnicu suvenira, ali ni opciju kupovine preko sajta, što nije bilo ništa novo što sam čuo. Ipak, dobio sam kontakt osobe koja proizvodi dresove, pa nisam bio lenj da pozovem, jer....ipak "želim" taj vredni rekvizit.
Ispostavilo se da sam "pokucao" na prava vrata jer Meša, na kojeg sam upućen, proizvodi dresove kako za Bačku, tako i za Vojvodinu i, između ostalih, i za Proleter.
- Na žalost, na lageru je ostao sam dres Bačke od prošle sezone i to u veličini L, ali to nije ništa jer se sezona završila pre dvadeset dana. Košta oko 3.500, a možemo da doštampamo ime i broj koji god želite. Radim i za Vojvodinu i Proleter, imam veličine koje poželiš, od 3.500 do 3.900 su u zavisnosti od veličine, sve štampamo gratis - rekao je predusretljivi Meša i delimično spasio moju potragu.
U Srbiji i kada postoji šansa za kupovinu dresa kluba za koji navijate moraćete dobro da se oznojite, i zovete proizvođača. Takav je slučaj i sa Lučanima i Mačvom. Sa tom razlikom, da me je u Lučanima neljubazni "čika" koji "doručkuje" i "nema mnogo vremena" brzo "otkačio" uz dogovor da se čujemo za koji dan, dok sam u Mačvi saznao da je dres 3.500 dinara, da može da se poruči telefonom i da stiže na adresu za 7 dana.
Slično poslovanje ima i Spartak. Subotičane samo treba pozvati, a čovek zadužen za "marketing" nudi čak tri dresa sa tri sponzora, sa različitim cenama od 700 do 900 dinara. Pristupačno i čudno u isto vreme.
- Još uvek ne postoji mogućnost da se kupi dres. Mi smo bili u proceduri nabavke i otvaranja šopa, ali je sve malo stopirano zbog situacije u klubu (ostavka predsednika kluba Marka Miškovića. prim. aut). Očekujemo da će u narednom periodu biti - ovo je odgovor Kruševljana na moju molbu da dođem do rekvizita. Pokušao sam sa pričom da je reč o poklonu i da mi je hitno potreban.
Naravno, nisam uspeo, baš kao i sa Vranjancima jer dres Dinama nije za široku upotrebu.
Radnički iz Niša ima svog distributera, a uz malo pretrage na internetu možete naći i poručiti dres iz prodavnica sportske opreme po ceni od 3.299 dinara.
Nišlije nemaju svoju prodavnicu, ali imaju dresove u prodaji;
Najjači utisak na mene ostavio je Radnik iz Surdulice. Trinaestoplasirani Superligaš ima navijačke rekvizite, a iako nemaju svoju prodavnicu, rešenje da plasiraju svoj brend pronašli su preko Turističke organizacije koja vrši uslužnu prodaju. Na moj poziv i zahtev za kupovinu dresa, dobio sam odgovor da dresova nema, ali i broj telefona sekretara kluba sa kojim bih mogao da popričam i iznesem mu svoju želju.
Gospodin Milić se javio, i na pitanje o ceni i plaćanju odgovorio:
- Nije prijatelju sve u parama. Ako toliko želiš naš dres dobićeš ga. Nemamo ih u prodaji, ali moraću da pogledam sa ekonomom. Ako ima i jednog jedinog viška, biće tvoj. Čujemo se za par dana - odgovor koji me je oduševio i zaprepastio u isto vreme.
Foto: Telegraf, Wikipedia
Posle nekoliko dana pozivanja, moljakanja, raspitivanja zaključio sam da standarde na koje je prosečni fudbalski navijač Evrope navikao ispunjavaju samo Zvezda i Partizan, što i nije toliko nepoznato, ali je poražavajuće.
Na telefone 6 od 16 klubova niko nije odgovorio, dok ostali umesto da zarađuju i šire broj navijača prodajom rekvizita i marketingom, ostavljaju prostora proizvođačima da slučajnim uzorkom prodaju po koji komad sportske opreme entuzijastima koji uspeju da dođu do njih.
Koliki je potencijal zarade govori i podatak da su u Juventusu samo na prodaji Ronaldovog dresa koji košta 105 evra, za 24 sata zaradili 60 miliona evra.
Naravno, niko ne očekuje da Kristijano, Pogba i Embape zaigraju za naše Superligaše, ali pored toliko menadžera i marketing magova verovatno je da postoji način da se ljubiteljima fudbala kod nas omogući da po pristojnoj ceni dođu do najobičnijeg dresa tima za koji navijaju ili da svaki klub ima svoju prodavnicu.
I da se vratim na početak priče, već posle "večitih" shvatio sam da je moja misija neuspešna. U Srbiji, fudbal se još uvek ne shvata kao industrija koja je mnogo više od sporta. Najviše su uskraćeni navijači koji sve i da hoće nemaju priliku da pruže podršku nekom drugom osim Zvezdi i Partizanu.
Verovatno je to i razlog zašto smo i mi kao klinci nosili dresove Zidana, Inzagija, Širera, Batistute, Totija i ostalih, baš kao što danas deca na ulici igraju fudbal u majcima Juventusa, Reala i Barselone, a ne recimo u dresu Mačve, Radnika, Dinama...
Stali smo već kod dresova i šopova. A stadioni, stanje terena, organizacija, paketi karata, zabava tokom utakmice? To je već neka druga priča. Od seoskog fudbala do Evrope, od "beton lige" do Lige šampiona, od Surdulice do Subotice zaista je dug put.
Srećom, "lige petice" se nastavljaju za vikend. Spremite rekvizite.
(S.Grujović - s.grujovic@telegraf.rs)
